PLAVA ZVEZDA

Iza suma, iza gora, iza reka, iza mora,
zbunja, trava,
opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Cak i ako ne verujes,
probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis, ti pokusaj da je cujes,
da odletis,
da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis.

Ali pazi:
ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepse da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nadje... treca... peta...
mora u snu da se zadje na kraj sveta
i jos dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis?
Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u zivotu mnogo znaci, mnogo vredi.

Ja ti necu reci sta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nadjes - sam ces znati.
Sad je tajna.

SENKA

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili cvetovi crni,
il beli,
ma bili putevi hladni,
il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

POSLE LJUBAVI


Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

EPILOG

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera
po kojoj ti znaš ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko plača?
Da li sam još uvek među svin tvojim životima
onaj komadić najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Bravo poeta..., ovo je mozda i NAJbolje njegovo sto sam ja citala.

Pa, ti me još neznaš! Sve, ča ja iman, je najbolje ili blizu toga! Mislin na pisme!

"njegovo" se ovaj put odnosi na Miku, ali dobro nisi ni ti los

Loš!?
Na, ča ti to misliš, loš, U_prolazu?
Ma, ti me nisi jušto ni vidila a tako predikaš!
Ka ja kušan čehulju grozja, ja po njoj vidin je li grozje dobro ili nije za isti?
A vidija me samo "kapo" od ove makine i broda, i, i more bit' još nika peršona sa palube!
Pa, sa' nemoj mi reći da si ti mislila na moje pisme, ka si spomenila rič: loš?

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste.

Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedini: nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako.

Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.

Od koje sam ja vrste?
Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko,i stanem nasred njega i mislim: konačno,evo me; ako podignem oči,vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi i nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada,nigde,neće moći završiti.
Nije reč o životu,nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima.
Postoje u meni mnoga,neverovatna čula. Čula vode i vazduha,metala,ikre,semenja...
ONI KOJI ME SREĆU MISLE DA JA TO PUTUJEM. A NE PUTUJEM JA. TO BESKRAJ PO MENI HODA.

(Pećine, VI)

Romansa

- Jesi l moje
Najmoje?
- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u usima?
- Da mi kupis dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetice.
- Da zakacim viljuskama
na ragastov od pendzera.
- Da me mrze sve komsije.
- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imas samo mene.
- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendjer pun cvetica,
da je zivot nesto nase,
najnase.
- Da je zivot nesto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".
- Jesi l moje?
Najmoje?
- Jesam tvoje.
Najtvoje

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
. . . . . . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
. . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
sasav letim, i živim.

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reći rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudely
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.