DRUGARSKA PESMA


Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.

A sad smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti tri puta bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo
i dani valjani bili.

Danas, kad rodjendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine,
ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svadjao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najteže pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu...daj za dzeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Dosadna pesma

Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.
Devojčice su smešna stvorenja
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno.
Ipak pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.
Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se danima mrze
onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak - kao ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.
Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se jos sa trojicom.
Čak i kad nema devojčica.

Imena

Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađes drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I KREĆEŠ U ŽIVOT S POGRESNIM NEKIM.
S DRUKČIJIM NEKIM.
NEKIM DALEKIM.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
jos uvek samo tebe sanja.

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođes - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

VOJVODINA IV

Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga
Nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču
Ti što se moliš Bogu i ti što pljuješ na Boga
Ti što si dugovala i naplatila račun,

Nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom!
Zapeaj preko njiva, neka zabride kosti!
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako
I tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti

Ti, od ponosa i stida, od đinđuva i vaški
Ti, ljuljaško i rako – žut, zubat smeh ne skrivaj
Pevaj pijano racki, madžarski, totski, vlaški
Makedonski i lički preko dalekih njiva!

I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja
Sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja
Razdrlji prsluk i gutaj. Ja ovu zdravicu plaćam!

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako
Nikad se nismo sreli nas dvoje
Mada se tražimo podjednako
Zbog sreće njene i sreće moje

Pijana kiša šiba i mlati
Vrbama vetar čupa kosu
Gde ću, u koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut

Vucaram svetom dva prazna oka
Zurim u lica prolaznika...
Koga da pitam, gladan i mokar
Zašto se nismo sreli nikad

Ilć već je bilo, trebalo korak
- možda je sasvim do mene došla
A ja u krčmu svratio, gorak
A ona, ne znajući prošla ...?

Ne znam, ceo svet smo obišli
U žudnji ludoj, podjednakoj
A za korak se mimoišli...
Da, mora biti da je tako...

LJUBAV

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni:
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
Ja umem u svakoj kapiji da napravim juni
I nemam obične sreće, i nemam obične grehove

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja
Svejedno! Lepo je nemati plan

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor
Uputi telegram mom ocu: «Postoji tužna divota
Vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti
On, znate, spasava – od života...»

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti
I blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekud vode
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti
Budi uz mene kada odem ...

Zaboravi da negde na svetu postoje
Tvoji muževi i moje žene
I postelje u kojima su snovi – zanat.
Danas će drumovi biti
Za mene i tebe pruženi
Daleko negde u nepovrat.

Možda smo nas dvoje
Rodjeni zato da tuda odemo.
Da ti milujem kosu
I budem nežan, prvi
Pa posle da jedno drugome
Malo lepoga prodamo
Za jeftin honorar ljubavi
I skroman bakšiš krvi.

Nikad zbog tebe neću
Ići da tražim rum
Ni da napišem
Najbolju pesmu kraj čaše
Ne plači za mnom
Kad se vratiš niz drum
Ne maši ...
Ni ja neću da mašem.

Mesec je tupom, krivom kamom
Zaklao jedno veče žuto
Oprosti, bio sam skitnica samo
Pa sam u tvoje oči zaluto.

I grub, divlje prosuo se
Kao lopata krvavog snega
Nasmejan, izgužvane kose
Od cveća ranjav, od ptica pegav

Oprosti...Moram uvek da odem
Listove žute jesen već plače.
Jezera – oči. Što kvase vode
Obale niske za skitačem?

I uvek samo sebe imamo
I stih pun želja, nedorečen...
Mesec je tupom, krivom kamom
Zaklao jedno žuto veče

ROMANSA

Nemoj da odeš više u onaj grad
Gde smo od sebe zaboravili pola
Nikad sa zvezda nije teži pad
Nego na beton kraj kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio
Pa sam im dugo krkljao crno opelo
I sve sam svoje osmehe okrvavio
Nije sve belo što liči na belo

Peroni katkad plaču kišom..
Sat i koferi. Svako negde žuri noćas
Gde ću kad nemam nigde da se vratim
Za svakim vozom teža je samoća

I samo mraka napune se prsti
Ne idi tamo nikada zacelo
I bar ti ptice iz očiju pusti

Nije sve belo što liči na belo.

FRAGMENTI (Ljubici)

Mi smo oboje nalik
Na jedan osmeh davni
I tako čudno slični
Ponekoj suzi jasnoj

Možda je sreća samo
Što smo ko nebo ravni
Sišli sa istog voza
Na jednoj stanici kasnoj

I pronašli u sebi
Da zajedno umemo
Da dočekamo drumom
I cvetanja i vetar

Pa da idemo bosi
... da idemo.. i idemo
Bez straha dal postoji
Sledeći kilometar.

SLUTNJA

Još se danas rođena moglo plavo voleti
Pored niskih taraba gde se veče javlja
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
Od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja

Zalud će ti zenice zelenilom roditi
- drugi neki ljubavnik grlo će ti gristi
Prvo ćes se stideti, posle ćeš se prodati
U večeri drukčije, kraj taraba istih

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, a
Belom dušom opružen niz obzorja ravna
Jedini ću ostati pijan od harmonike
Bez bola u očima, prost i jednostavan

Znam sutra će drukčije tepati i voleti
Naše stare osmehe niko neće shvatiti
Možda ćeš me tražiti, možda će te boleti
Al se više nikada neću tuda vratiti

Predgrađe pod granama. Vitla vetar listove
Sive malje sumraka na oke se pletu
Shvati da će umreti ove noći blistave
Zadnje zvezde nežnosti u velikom svetu

BELO

Da me čekaš ispred kuće
Da razvežeš ruke vrele
Oči bi se u svanuće
Razbolele
Presušile i opile
Od smejanja do bolesti
Ej, da mi je niz aprile
Tebe sresti!

Ej da mi je da izludim
A bagrenje rascvetalo
Sa košuljom preko grudi
Poderanom

Ej da mi je da ti tepam
Slab do ropca
Jak do krika
Kad zabele zdravi zubi
Harmonika

Samog sebe razboleću
Ej devojko, dušo moja
Poludeću bos po cveću
U milion vrelih boja

Ekspres za sever


Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.